SRB
|
ENG
Scroll down
Uh, što je bio hladan taj dan! Neko bi rekao, smrzidan! Onakav dan kada niko ne bi trebao biti van svoje kuće, svog gnezda, pećine, naručja. Ali bio je on. Naš neko. Gladni Vuk u zimu. I morao je da se okrepi. Šta mu drugo preostaje? Uloviće zalutalo nešto, i to će biti to. Jedan čas! Ali to neće biti zec. Nikako zec! Znate, naš Vuk nema nepce za zečeve.
Bio je topliji od hladnoće u svom vučjem kaputu, ali mu jastučiće šapa obuze mraz. Tako se priroda zdala. Okliznuo se jedanput, dvaput, pa stade, strahujući za svoj život. Ali on je heroj naše priče, te ne ide nikud! Shvativši to, naš Vuk načini siguran korak unapred.
“Oh, vidi, vidi! Kakav lagan plen!”, ushićeno reče. “Kao da je legla tu za mojih čeljusti tren!”“Ali kako li je ovde došla ova ptica?” “I šta će li joj uopšte ta mrska grančica?”
Zaklopio je čeljusti i seo do promrzle ptice, odjednom promrzao i on, te sklopi oči u susret sećanju.
Jedne smrzizime, ne posve drugačije ovoj, pošao je on slično tako u lov. Kružio je danima, traživši kojekakav plen, a sve što je našao beše samo sneg. Iznemogao od gladi i vučje tuge, pade on na tle i opruži noge.
Niodkuda tada, iskoči pred njega zec, beo kao nada. U ručicama svojim grlio je crvenih bobica grančicu, ali zapazivši prizor promrzloga vuka, uhvati ga neka nemilost i muka. Te reši zeka da vuku, više no njemu, voće treba. I hopnu zeka dvared nadomak vučjem nosu, ostavi grančicu i bubanj srca svoga, te nestade kako se i pojavio! Ipak je on vučji najdraži plen. “Tako mi svakoga zeca na svetu,
neću pojesti ovu pticu, pa nek mi je na štetu!”
Odvažno će Vuk, te uze pticu nežno u usta i poče sa njom užurbano trčati uz brdo.
“Utopli se sada, Smrziptico šumska,
Dok sam ja na straži, daleko je humka!”"OH, GDE SAM TO JA?"
“U PEĆINI KAKVOJ?”
“Kud si pošla, Smrziptice, po zimi takvoj?”“Vuk, vuk, vuk!!!”
“Muk, muk, muk!!!”, reče on, “Pojesti te neću!”“Onda blesavu imam sreću!
Porodičnom gnezdu pošla sam,
Grančicu zimnice da im dam.”
“Pusti me da te odnesem tamo,
Hladno ti je samoj, ptičja damo.”I dobri Vuk udesi ptici vožnju na krznu svome.
I jašući ona, sve do doma svoga, beše zahvalna Vuku dobrom.
Sačekao ju je pernati zbor, te se prelomi šumom radost za zimnicom, a posebno za njom, njihovom dragom, crnom, izgubljenom, pticom.
“Idem ja, Smrziptico,
sad kada radosna je buka.”“Pre no odeš, druže,
kome dugujem milosti vuka?”
“Zahvali se šumskim zečevima,
Naučiše me da pomoć pružam svima.
Okrutna je priroda pa ne moram i ja biti
Štitiću te, pa me i ti ponekad, kad to možeš, štiti.”
PRIRODA.
Ne mora da bude okrutna ali ume itekako da uzburka naš životni tok, da nas kovitla po svom koritu kako joj je drago. Zato želimo da smo tu, da budemo vuk i zec i pružimo nadu onome kome je ona najviše potrebna. Da plivamo zajedno, zagrljajem, pričama koje podstiču korisne i još lepše akcije.
Ukoliko se Vama ili Vašoj deci svidela naša mala priča, učinite nešto lepo i za dečicu koja trenutno nisu u mogućnosti da sede pored svojih roditelja i uživaju u slobodnom vremenu sa svojim najdražima. Pošaljite SMS na jedan od brojeva ispod. Jedna Vaša poruka može nekome dati šansu za novu stranicu priče, novo poglavlje života, nove zaplete, ljubavi, radosti! Ukoliko niste u mogućnosti to da učinite, ne očajavajte, podelite priču o SMRZIPTICI sa nekim ko bi možda bio u mogućnosti da pomogne.
Ulepšajmo živote jedni drugima, produžimo ih, osigurajmo ih! Najlepše Vam hvala.
